JUNAK JANKO I DEVOJKA STAMENA

Mrklim mrakom,

stazom nepoznatom,

u zlo doba gorom ide Janko.

Kosa mu je niz ramena pala,

na grudima dolja raskopčana,

na bedrima sablja raspasana.

Ljuto kune i proklinje Janko,

sve je zvezde s neba poskidao,

čarnoj gori grane pokidao 

i jazbine vučje preorao.

A ka da se umorio Janko,

dodirnu ga zvezda svojim zrakom 

i prozbori tiho , nežnim glasom :

"Šta je Janko, zlo i naopako?

Zašto si mi goru izlomio 

i sa neba zvezde pokidao ?

Koja tebe sad nevolja snađe,

u zlo doba ti u goru zađe ?

Znaš ti zvezdo moju tešku boljku,

imao sam Stamenu devojku,

još joj kose nisam milovao,

još joj usne nisam poljubio,

ni lepote njene nagledao,

ti je uze da ti bude sestra

i lepotom ukrasi nebesa.

Evo dajem svo carevo blago,

što me care za megdan darivo,

besne ate, moje lepotane,

jatagane, zlatom okovane,

ljute sablje u ognju skovane

i livade plodne uzorane

i mermerom dvore ozidane !

Evo uzmi , sve ti s voljom dajem,

vrati meni devojku Stamenu ."

Pogleda ga zvezdica Danica,

dahom mu je kosu posrebrila,

šapatom mu dušu zaledila :

"Šta će meni svo carevo blago,

jatagani, tvoji besni ati 

i livade puste udoline

i zidine i prazne avlije ?!

Drugu ćemo načiniti trampu!

Daj ti meni srce iz nedara,

ja ću tebi devojku Stamenu !"

Zaplaka se mladi junak Janko

i pred zvezdu na kolena pade :

Sve mi traži, sve ti s voljom dajem,

al' ne traži srce iz nedara,

davno ja sam njega izgubio,

za lepotom devojke Stamene ."

Nasmeja se zvezdica Danica,

poljubi ga u dva crna oka,

očešlja mu kosu raščupanu,

zakopča mu dolju poderanu,

opasa mu sablju raspasanu,

dade njemu devojku Stamenu,

osvetli im staze i bogaze,

da se sretno svome dvoru vrate.

Ana San Snova Milinović