ROSA (Jelena)

 Jelena

Zagleda se mladi Mesec

u devojku crnokosu,

crnooku lepu Rosu.

Ne da Suncu osvanuti.

Ne da zori da se javi.

Ne da nebu da se plavi.

Zasadio lepu baštu,

od ružica i šafrana,

a od zvezda nanizao

niske srebrnih đerdana.

Iz dalekog jednog jednog luga

doneo je i slavuja,

da joj pesmom mesto njega,

kaže šta u srcu čuva.

Sastali se svi seljani

i gorštaci i doljani,

sakupili svoje blago,

svaki pastir jedno stado,

ispraznili sve ambare

i trapove i magaze,

pa po mrklom mraku gaze,

sve do vrha čarne gore,

gde mlad Mesec ima dvore.

"Oj, Meseče, gospodaru,

narav ti je malo preka,

al' dođosmo iz daleka,

da nam vratiš našu Rosu,

našu vilu crnokosu,

našu diku, naše lane,

što nam pesmom vida rane

i osmehom greje dušu

i suzama tera sušu .

Pomozi nam, sad nas spasi,

bez Rose smo siromasi ."

Rasrdi se Mesec mladi,

zbog Rose ga duša boli,

al' se nikad ne odbija

onaj ko te lepo moli.

Vrati njima lepoticu,

još im brdo srebra dade,

al' od tada svake noći,

devojkama uzdah krade.

Al', sve one da se zbroje,

nisu kao Rosa jedna......

Tako vam je mili moji

uvek kad je ljubav čedna....

Ana San Snova Milinović