Namrači se vedro nebo,
iznad Jankovoga dvora,
munja sevnu, grom udari
u vrh zelenoga bora.
Probudi se mladi Janko,
iz najlepšeg prvog sanka :
" Šta je ovo , šta se zbiva ?
Grom u maju , to ne biva !"
A kad tamo , mesto groma,
crnokosa gorska vila,
pogledom je celo nebo
i tri šume zapalila.
Pa prozbori tihim glasom
(a junaku duša strepi) :
"Gde si Janko krivorečo,
šta si reko sad se seti,
dok si mene ispod bora,
sve do jutra milovao
i skidao zvezde s neba,
večnu ljubav obećao !"
Nasmeja se junak Janko,
sa srca mu kamen pade,
širom penđžer otvorio,
zlatan prsten vili dade.
" Samo tebe dušo volim,
lepotice moja mila,
samo ti si meni ravna,
ta mi ljubav daje krila !
Ja se mlađan u boj spremam,
a kada se kući vratim
i kad jesen sve pozlati
i severac venča goru,
ti ćeš moja žena biti,
kraljica u našem dvoru !"
Ana San Snova Milinović
Нема коментара:
Постави коментар